Održiva proizvodnja hrane: ključno rešenje za budućnost poljoprivrede
Čovek je oduvek težio, i dan-danas teži da što bolje upozna prirodu i mogućnosti koje mu ona pruža. Jedan od osnovnih razloga je i to što iz prirode dobija hranu i vodu bez kojih ne može opstati. A priroda je ogroman, nepresušni izvor koji je još uvek nedovoljno iskorišćen.
Od oko 350 000 biljnih vrsta, koje rastu na zemaljskoj kugli, približno jedna trećina može da se jede, a čovek stvarno koristi za jelo jedva oko 600 vrsta.
Od oko 2 miliona životinjskih vrsta, jede se svega oko 50. To znači da ogromno bogatstvo hrane, koje priroda pruža, ostaje neiskorišćeno. Glavni razlozi za ovo su neznanje, ukorenjene navike u ishrani, predrasude, strah od trovanja i gadljivost. Ukorenjene navike, koje su ne tako retko loše, često dovode do nepravilne ishrane i ometaju da se ona poboljša primenom već dobro poznatih i priznatih načela ishrane, a time i uvođenjem u ishranu kultivisanih i odomaćenih namirnica i jela.
Istorija poljoprivrede: Od primitivnih useva do savremenih vrsta
Današnje, “savremeno” voće, povrće i domaće životinje rezultat su brojnih napora u gajenju i selekciji, tokom niza godina, odnosno vekova. Prvobitne, divlje vrste najvažnijih svetskih useva, evoluirale su i proširile se zahvaljujući prirodi – čoveku, vetru, vodi i životinjama. Ljudi su, takođe, vremenom eksperimentisali i stvarali uslove za uzgoj. Reč je o procesu koji genetičari nazivaju domestikacijom, a mi ostali zemljoradnjom.
Evolucija i domestikacija biljnih i životinjskih vrsta
Današnji usevi ne liče na svoje primitivnije pretke, pa tako prvobitne jabuke nisu bile toliko velike, a ni raznovrsnih ukusa i boja kao današnje. Istraživači su korišćenjem genoma i kulturoloških zapisa utvrdili poreklo useva. Naime, u dodiru sa ljudima, evolucija biljke uglavnom biva promenjena. Naučnici danas, koristeći svoja znanja o istoriji hrane, mogu poboljšati kvalitet onoga što ćemo sutra servirati na tanjiru.
Geografska otkrića i njihov uticaj na ishranu
Rani uticaji migracija na evropsku poljoprivredu
Evropa je otkrila poljoprivredu sedam hiljada godina pre nove ere što je bilo povezano sa migracijama iz Anadolije. Novi ljudi sa Bliskog Istoka najpre su naselili jugoistočnu Evropu i naravno interesovala ih je teritorija oko velikih reka, najpre Dunava, a zatim su se proširili širom Evrope.
To je početak neolitskog načina života koji je u Evropu doneo stalni način stanovanja, uzgoj žitarica, uveo upotrebu ribe u ishrani i početak termalne pripreme hrane drugačije od dotadašnjeg konzumiranja u sirovom stanju.
Kolumbovo otkriće Amerike i promena svetske ishrane
Mnogo kasnije, Kristofor Kolumbo je 1492. godine svojim putovanjima i otkrićem Amerike, započeo doba geografskih otkrića i »kolumbovske razmene« koja su promenila svet kakav je do tada bio. Posledice njegove velike avanture su danas toliko obeležile naš svakodnevni život da ga je teško zamisliti drugačijim, i posebno zbog tada veoma oskudne ponude hrane. Nove vrste hrane koje smo sa Amerikom i Azijom razmenili, dobili, s vremenom su se toliko odomaćile, da je danas teško zamisliti da je samo pre 500 godina bilo toliko drugačije.
Uticaj geografskih otkrića na dijetetske navike
Pogledamo li tanjir i jelovniki tada i danas, razlike su veoma uočljive. Teško je zamisliti kako su naši preci pre 500 godina živeli bez kukuruza, paradajza ili duvana. Mnoge od njih proglašavamo za autohtone vrste potpuno zanemarujući njihovo stvarno poreklo.
Kuvani, prženi ili kokičar – kukuruz, domaći kačamak, nezamenjivi su deo naše tradicije, a čokolada i kesten pire, kupinovo vino, lešnik, vanila deo naših savremenih potreba.
Povećanje biološke raznovrsnosti zahvaljujući putovanjima
Zahvaljujući velikim prekookeanskim otkrićima i putovanjima svet je postao manji, a trpeze bogatije izborom namirnica i jela. I ne samo to, biološka raznovrsnost je dostigla ogromne razmere. Biološka i genetska raznovrsnost u poljoprivredi je veoma važna za održivi razvoj poljoprivredne proizvodnje i ruralnih oblasti. Kako bi se samo iznenadio, „otac istorije” Herodot da može videti kako na mediteranskim obalama danas rastu, njemu nove i nepoznate vrste voća, poput pomorandži, limuna i mandarina koje su Arapi preuzeli sa Dalekog Istoka; svi evropski srednjevekovni vladari bili bi zbunjeni da u svojim krajevima vide kukuruz, duvan, krompir i paradajz, koji su stigli sa američkog kontinenta. A tek Mendel kada bi video kuda su nas doveli njegovi genetski eksperimenti s graškom.
Ekološki otisak savremene poljoprivrede
Mogla bi sve ovo biti uspešna priča i veliki pomak za ljudsku civilizaciju u rasponu od 12000 godina. Ali moramo priznati da naš način života prelazi sve ekološke okvire. Svake godine se upozorava da je sve brže prekoračenje tih okvira koje označavamo kao Earth Overshoot day, to je datum kada potražnja čovečanstva za ekološkim resursima i uslugama u datoj godini premašuje ono što Zemlja može da regeneriše u toj godini. U 2023. godini to je bio 2. avgust kao neki prosečni datum jer svaka država ima svoj dan prekoračenja, ove godine je prvi dan avgusta, međutim procena za ovu godinu za Srbiju je 23. maj, što svakako nije nešto čime se možemo ponositi.
Uticaj poljoprivrede na prirodne resurse i zdravlje
Sve što se nađe u vazduhu, vodi i zemljištu naćiće se i u našoj hrani a samim tim i u našim organizmima. Čovek ne sme da zaboravi da je samo jedan deo lanca kruženja materije u prirodi i da je živo povezan sa svim procesima. Ono što bacimo u vodu ili na tlo, vraća nam se u tanjiru. Negde je u ljudskom ponašanju potreba da najpre upropasti sve što može a da onda krene u proces “popravke”. Jednako se to odnosi na materijale, kulturnu baštinu, međuljudske odnose a posebno na prirodu.
Raštimavanje prirode i potraga za održivim rešenjima
Naša umišljenost kako smo moćniji od prirode i da možemo njome upravljati, na žalost, dovela je do katastrofalnih uništenja čije ćemo posledice dugoročno osećati. I nekako je u tome, raštimavanje prirode dostiglo “najbolje” rezultate tako da se sada pojavljuje obilje tehnika i načina, modela i metoda kojima se sve nastoji vratiti na neke razumne, početne mere. Ili, što bismo žargonskim jezikom rekli, na “fabrička podešavanja”.
Nije uopšte nelogično uz poljoprivredu i stočarstvo upotrebiti reč fabrika, jer oranice i jesu fabrike hrane i neophodno ih je remontovati u nekim vremenskim razmerama.
Agresivni putevi razvoja poljoprivrede
Obzirom na čovekovu potrebu da prehrani sve veći broj stanovnika na planeti (ali opet onih koji su platežno sposobniji) , da uzgoji što više hrane, za kraće vreme, da tu hranu preveze i preradi, upravo je razvoj poljoprivrede bio jedan od agresivnijih puteva uništavanja prirodnih resursa Zemlje. Poljoprivreda kakvu poznajemo velikim je delom uticala na stvaranje problema koji postaju svakim danom sve izraženiji: klimatske promene, globalno zagrevanje, uništena životna sredina, zdravstveni problemi kako direktnih učesnika u proizvodnji tako i konzumenata proizvoda.
Devastacija zemljišta i korišćenje hemikalija
Bilo tradicionalna ili moderna, poljoprivreda je vremenom dovela do devastacije zemljišta kao baze proizvodnje ali i ostalih faktora. Obrađivanje poljoprivrednog zemljišta do željenih rezultata odnosno prinosa uglavnom zahteva prekomerno korišćenje đubriva, pesticida i herbicida.
To dovodi do promena u sastavu zemljišta, organske materije ima manje, menjaju se hemijske osobine, posebno reakcija odnosno pH zemljišta. Zemljište koje je pretrpelo te promene više nije sposobno da adekvatno prima vodu, smanjuje mu se biološka aktivnost i sve to zajedno vodi sve dublje u procese korišćenja novih sredstava i mera, u nedogled. Poseban problem je spiranje tih sredstava u dublje slojeve zemljišta što uzrokuje zagadjenje vode a neposredno i kroz isparenja zagadjenje vazduha.
Gubitak genetske raznovrsnosti
Tokom razvoja i modernizacije poljoprivredne proizvodnje, mnoge lokalne populacije biljaka i životinja nestale ili su svedene na mali broj varijeteta. Takođe, svako naseljavanje i osvajanje novih područja dovodilo je do smanjenja, pa čak i eliminacije pojedinih vrsta biljaka i životinja. Tokom prošlog veka zabeleženo je nekoliko epidemija bolesti usled smanjenja genetske varijabilnosti, a koje su dovodile do drastičnog smanjenja proizvodnje. Od sredine 20. veka se preduzimaju organizovane mere, naročito preko FAO, da se sačuva postojeća genetska raznovrsnost biljaka i životinja. Genetski resursi, kao element biodiverziteta, su najizloženiji nepovoljnim činiocima (klima,bolesti i štetočine, štetne tehnologije, infrastrukturni zahvati, nenaučna selekcija), a njihovo očuvanje i harmonično korišćenje je esencijalno razvojno pitanje.
Očuvanje genetskih resursa
Genetski resursi su baza za stvaranje novih i oplemenjivanje postojećih sorti. Da bi se sprečio nenadoknadiv gubitak biljnih i životinjskih resursa, odnosno sačuvao fond gena, koji mogu biti dragoceni za selekciju u bližoj i daljoj budućnosti, neophodno je da se preduzmu odgovarajuće mere za njihovo očuvanje. Sve je prisutnija potreba podizanja arheobašti I uzgoja najstarijih vrsta, bilo da su stvarno autohtone ili toliko dugo gajene da su se skoro odomaćile. Jedan od pozitivnih primera je poljoprivredni muzej u Pragu, gde na “zelenom krovu” sprovode nekoliko procesa i metodologija. Naime pored urbanog pčelarstva praktikuju sakupljanje kišnice kojom zalivaju zelenilo na krovu. A zelenilo je ustvari ogledni uzgoj starih sorti žitarica i industrijskog bilja uz nešto povrća kojima ispituju adapltilnost na klimatske promene. Pored toga, muzej je izuzetno opremljen informativnim i edukativnim sadržajima o razvoju poljoprivrede, genetici, hrani, prevenciji otpada od hrane, vodi…Veoma kompleksna i poučna postavka sa izuzetnom arhitekturom izložbi.
Održiva proizvodnja kao rešenje
U modernoj poljoprivredi, najčešće se gaji jedna vrsta useva na većim površinama, što vodi ka smanjenju biološke raznovrsnosti u zajednicama useva i ima mnoge negativne efekte, povećanje pojave bolesti i štetočina, što rezultira većom upotrebom pesticida i većom zagadjenošću životne sredine. Zato su mere koje doprinose biološkoj raznovrstnosti i regenerisanju zemljišta posebno dragocene.
Ekološki pristup poljoprivredi
Uvodjenjem ekoloških principa u proizvodnju hrane vrši se prelaz iz intenzivne (konvencionalne) poljoprivrede u alternativnu ili održivu koja je mnogo prihvatljivija za životnu sredinu. Neodrživo korišćenje zemljišta i morskih ekosistema, dovelo je do nesigurnosti u poljoprivredi i ribarstvu, odnosno snabdevanja hranom. Jedini način da dođe do promene jeste da se ekosistemi obnavljaju na rešenjima zasnovanim na prirodi.
Degradacija zemljišta
Oko 80 odsto globalnog obradivog zemljišta je pod uticajem najmanje jednog oblika degradacije, a samo erozija zemljišta pogađa petinu poljoprivrednih površina širom sveta. Zemljište i tlo su neobnovljivi resursi, no njihova se degradacija nastavlja, što narušava njihovu funkciju i sposobnost pružanja usluga.Procene su da je erozija zemljišta porasla za oko 2,5 odsto u periodu od 2001. do 2012. godine, prevashodno zbog krčenja šuma i povećane površine obradivog zemljišta, navodi UNEP. Posledicama degradacije zemljišta pogođeno je oko 3,2 milijarde ljudi, a predviđanja pokazuju da bi degradacija mogla da smanji produktivnost hrane za 12 odsto, što dovodi i do porasta cene hrane.
Stanje tla u Evropi
Preko 60% evropskog tla je nezdravo, a naučni dokazi pokazuju da se tlo u Evropi dalje degradira zbog neodrživog upravljanja zemljištem, zaptivanja, kontaminacije i prekomerne eksploatacije, u kombinaciji sa uticajem klimatskih promena i ekstremnih vremenskih pojava. U fokusu je očuvanje i popravljanje “zdravlja” zemlje kao baze biljne proizvodnje bez čega nema ni ostalih grana poljoprivrede.
https://environment.ec.europa.eu/topics/soil-and-land/soil-health_en
Recikliranje biootpada i kompostiranje
U praksu se sve više uvodi recikliranje bio otpada tako što se više poljoprivrednog otpada ostavlja na njivama uz dodavanje kompostiranog materijala. Kompostiranje je, objašnjeno jezikom hemijskih procesa, aerobno razlaganje organske materije koje se dešava i bez čovekovog učešća tokom kruženja materije u prirodi procesima raspadanja i razlaganja. Kompostiranjem mi samo smanjujemo svoj dug prema prirodi od koje uzimamo svake godine sve više.
Naučnici su otkrili da zdrava zemlje u sebi sadrže između 50 – 80 odsto ugljenika, i to uglavnom u obliku bakterija, gljivica, raspadajuće biljne materije, insekata i glista. A tome upravo doprinosi kompost čije se formiranje bazira na radu i bitisanju mikroorganizama i sitnih insekata. Time ujedno imamo jedan ciklični proces, bez odbacivanja bio otpada koji na deponijama predstavlja veliki problem kao najzapaljiviji deo.
Naime raspadanje razvija visoke temperature i eksplozovni gas metan koji uglavnom izaziva paljenje deponija na kojima onda dalje gori sve ostalo i nastaju štetni, kancerogeni gasovi, dim, čadj, prašina. Takodje eliminišemo paljenje strnjike koja ima još jedan pogubniji efekat jer paljenjem na njivi direktno uništavamo kvalitet i strukturu zemljišta. Pored svega, ovakav pristup je i ekonomičniji (dugoročno) jer ne zahteva mehanizaciju.
Urbano baštovanstvo
Globalna situacija sa zagadjenjima i hranom utiče na menjanje slike ne samo ruralnog već i urbanog pejzaža. Urbano baštovanstvo prepoznajemo kao proizvodnju, preradu i distribuciju hrane u urbanim, gradskim i prigradskim područjima. Može obuhvatati više tipova proizvodnje osim samog baštovanstva, tako da tu možemo opisati i proizvodnju malih životinja i riba, manjih šumskih zasada ili šumskog vrtlarenja kao i urbano pčelarstvo. Ovaj model baštovanstva je sredstvo lakšeg pristupa lokalnoj proizvodnji hrane ali ima i izrazit sociološki i obrazovni aspekt.
Uticaj na društvo i ekologiju
Pored smanjenja siromaštva i gladi, jača se zajedništvo i sama zajednicam bilo porodica ili bilo koja druga, jača kao jedinica društva. Veoma važna uloga je i smanjenje ekološkog otiska jer se lokalnom proizvodnjom hrane skraćuje transport i uvoz i sve što oni donose kao uticaj na životnu sredinu. Urbano baštovanstvo takođe, uključuje različite skupine ljudi, često i marginalizovane ili osetljive po različitim osnovama. U ciljeve održivog razvoja po Agendi 2030 spadaju upravo i svi benefiti koje donosi urbano baštovanstvo.
Participativni postupci kojima se podstiče multifukncionalna upotreba zemljišta, raznolikost učesnika u procesima kao i prostorne i vremenske interakcije među ljudima omogućavaju da se maksimalno iskoristi potencijal urbanog baštovanstva.
Istorija i popularnost urbanog baštovanstva
Baštovanstvo smo nekada povezivali sa selom i starijim ljudima, međutim, sve se više mladih sada tome posvećuje. Urbano baštovanstvo je dosta davno uspostavljerna praksa u gradovima, s tim da ima perioda kad se interesovanje smanji ili pojača kao što je upravo sada. Urbane farme postaju sve popularnije među različitim grupama ljudi. Proizvodnjom hrane u gradovima bavi se blizu 800 miliona ljudi a oni proizvedu skoro 15% svetske proizvodnje hrane. Jedan od najboljih primera je Nemačka, konkretno Berlin, a koncept urbanih bašti tamo je zaživeo još u 19. veku. Osnovni motiv je bio da se napuštene površine zemljišta daju nekom na obradu čime se stiče višestruka korist za zajednicu i pojednica.
Pandemija COVID 19, definitivno je promenila mnoge naše navike i potrebe. Izolovani, sa ograničenim mogućnostima nabavke hrane mnogi su se opredelili za sopstvenu proizvodnju, na balkonima, dvorištima objekata za zajedničko stanovanje, u kućnim vrtovima odvajali prostor za povrće, na mogućim i nemogućim mestima – od parkirališta, kontejnera ili krovova zgrada. Tako je zahvaljujući izmenjenim okolnostima zavladao novi trend baštovanstva. O popularnosti urbanog baštovanstva danas, govori i podatak da 12000 stanovnika Berlina trenutno čeka svoju parcelu za urbani vrt. Ne treba zaboraviti ni urbano pčelarstvo na krovovima u Parizu, Ljubljani ili Beogradu. Pored uzgoja hrane, urbane bašte imaju snažan edukativni karakter.
