Klimatske promene u Šekspirovim delima: Ekološka kritika kroz vekove
Glavni nagoveštaj mogućnosti savremenih klimatskih promena je prelazak sa upotrebe drva na upotrebu uglja, kao sirovine i goriva. Po tumačenju istoričara razvoja gradova, Luisa Mamforda, to se dešava u prvom talasu transformacija tokom renesanse odnosno u Šekspirovo vreme (William Shakespeare 1564 -1616), a koje će kasnije dovesti do prve industrijske revolucije.
To je doprinelo ekonomskom razvoju baziranom na jačanju konkurencije i proizvelo vidljive efekte bez presedana, kao što su urbano zagađenje vazduha i degradiranje poljoprivrednog zemljišta. Šekspir, koji je živeo u to vreme, je govorio o senzibilitetu životne sredine u svakoj eri. Posebno je govorio o postromantičarskom periodu, zbog svoje izuzetne pažnje prema prirodnom svetu i ljudskim interakcijama sa prirodom.
Refleksiju toga kao neku vrstu ekokritike možemo čitati i danas u njegovim delima.
Šekspir i savremene klimatske promene
Kako je moguće da Šekspir govori o našoj trenutnoj klimatskoj opasnosti? Šekspirovo ekokritičko mišljenje otkriva kako današnji uslovi životne sredine potiču iz rane moderne Engleske i predstavljeno je dramama i poemama. To je takodje i Šekspirova kritika ekološki destruktivnih oblika potrošačke kulture. Oni su zasnovani na novonastaloj kapitalističkoj fantaziji o neograničenom korišćenju zemlje, vode i porobljenih ljudskih resursa kako bi se održao sve veći ekonomski rast i profit. Vodeći pokazatelj ovih trendova bilo je krčenje šuma u Engleskoj i prekomorska eksploatacija šuma Novog sveta, izmedju ostalog predstavljena u delu Oluja (The Tempest).
Šekspirova "Oluja" kao ekološki apel
„Svet je van sebe. Politički nemiri i nesređena klima stvaraju teška vremena. I ljudi su van sebe. Suparništvo među braćom i sestrama i porodični razdori izazivaju bol u srcu i nelagodnost duša. Na ostrvu punom čudnih zvukova i čudesnih prizora, majka i ćerka se bore da prežive. Onda jednog dana, njihovi davno izgubljeni neprijatelji isplovljavaju na horizontu. Okruženi besnim morem, ponovo ujedinjeni neprijatelji su primorani da se suoče sa svojom prošlošću i samim sobom. Bura traži od nas da ispitamo delikatnu ravnotežu u našim ličnim odnosima, kao i sa krhkim ekosistemima oko nas. Kakvu štetu nanosimo jedni drugima – i svetu prirode? Na kraju, mlada ljubav donosi nadu u bolji život: možda je izlečiti sebe i popraviti planetu jedno te isto“.
Ovo je citat iz programa predstave „Oluja“ čijih dva sata i 45 minuta trajanja ne osetite. Imala sam sreće da pogledam ovu predstavu u Royal Shakespeare Company u njenoj šestoj adaptaciji od postojanja pozorišta u današnjem formatu u Stratfordu upon Avon, rodnom gradu Williama Shakespeara.
Nevreme kao inspiracija
Posle prve scene u predstavi „Oluja“, koja se odvija na brodu, na moru tokom oluje, ostatak priče smešten je na udaljenom ostrvu gde Prospero, složen i kontradiktoran glavni lik, živi sa ćerkom Mirandom i dvojicom sluga: Kalibanom, figura divljeg čudovišta, i Ariel, prozračni duh. Ovo umetničko delo Šekspir je predstavio Londonskoj publici 1611. godine.
Nije čudo što je Šekspir inspiraciju našao baš u oluji, kada je četiri godine pre toga taj deo Engleske zahvatilo katastrofalno nevreme sa orkanskim vetrom, padavinama i poplavama u kojima je stradao veliki broj ljudi i životinja.
„U utorak, 20. januara 1607. godine, obalna područja Bristolskog kanala bila su poplavljena naglim porastom nivoa mora.Tradicionalno se smatralo da su ovu poplavu izazvale oluje, ali neki teoretičari tvrde da je poplava možda bila uzrokovana seizmičkom aktivnošću u Bristolskom kanalu, što je dovelo do formiranja cunamija. Voda je pokrivala površinu od 24 milje u dužinu i četiri u širinu samo u okrugu Monmouthshire. Ukupno je pogođeno 26 parohija, uključujući Goldcliff, Kaldikot, Rogit i Christchurch“.
Autor ovog traktata je procenio da je poplava prouzrokovala smrt oko 2.000 ljudi i štetu u vrednosti od 100.000 funti. Ovaj traktat je napisao sveštenik Wiliam Welby i ušao je u Stationer’s Hall 12. februara 1607. Welbijev ton propovedi često nadmašuje njegov opis poplave, ali ovaj traktat i dalje ostaje važan savremeni prikaz događaja. Objašnjenje ilustracije koja se nalazi u knjižici predstave the Tempest iz 2023. godine u Royal Shakespeare Company u Stratfordu upon Avon.
Veoma slično nevremenu o kome smo čitali u vestima iz 2022. godine u kojima se opisuje oluja Franklin koja je pogodila i UK. Ili mnogim prošlogodišnjim i ovogodišnjim olujama i prekomernim padavinama širom Evrope i sveta.
Angažovana umetnost kao sredstvo za podizanje svesti
Svakodnevno slušamo u vestima o katastrofama koje se dešavaju i koje pogoršaju klimatske promene, o nestajanju polarnih ledenih ploča i zatrovanim rekama, jezerima i hrani. Svaka godina donosi nove rekordne nivoe CO2 u atmosferi i globalne rekorde potrošnje fosilnih goriva za grejanje. Znamo da moramo napustiti ekonomiju zasnovanu na ugljeniku, skoro zavisnički konzumerizam i industrijsku poljoprivredu da bismo zaštitili sledeće generacije ljudi i životinja.
Ali da bi motivisali stvarnu promenu, veoma je važno da pratimo i poruke angažovane umetnosti koja će povezati publiku sa dešavanjima, kroz aktivizam. Šekspirove priče i likovi pružaju ovu mogućnost. Eko-teatralni Šekspir može da pokrene ljude na razmišljanje i da dotakne njihovu svest o životnoj sredini, u današnjem trenutku.
Održiva produkcija predstave "Oluja"
Šekspirovo ekokritičko razmišljanje, sa rediteljkom Elizabeth Freestone predstavio je i Tom Pajper, dizajner predstave. Cilj u dizajniranju predstave je bio da pored svega bude i produkcijski ekološki prihvatljiva i zbog toga su se tokom rada suočavali se izazovima da ispune standarde tzv. Zelene knjige održivog pozorišta – seta uputstava kako da pozorište bude zelenije, a prvi savet u Zelenoj knjizi je da ne osmišljavaju nešto novo, već da koriste stvari koje već imaju, ako im je potreban rekvizit, kostim ili čak kompletna pozornica.
Nabavka rekvizita iz recikliranih materijala
U skladu sa tom preporukom, nabavljali su i rekvizite za predstavu Oluja, skupljajući odbačenu burad i kontejnere iz prošlih predstava. Počeli su od obilaska skladišta Royal Shakespeare Company (RSC) identifikujući sačuvane predmete iz drugih predstava, a koje su mogli prepraviti ili preoblikovati.
Obzirom da se radnja predstave Oluja dešava se na ostrvu, znači prostoru okruženom morem, organizovano je sakupljanje stvari koje su bile ostavljene na plaži jer im je to izgledalo kao dobar način da se nabavi dovoljno rekvizita. Takodje, ono što nisu uspeli naći, obezbedili su u secondhand prodavnicama. Korišćenjem pronađenih predmeta kao rekvizita uspevali su da naprave neke zaista autentične predmete, bez povećanog carbonskog otiska ili korišćenja novih materijala za pravljenje ili prilagođavanje. To znači da su smislili neke zaista kreativne i održive načine nabavke rekvizita, koji će se prenositi i u naredne predstave. U predstavi se koriste kanistri i plastične boce, pvc vreće, vodovodne cevi…
Saradnja sa lokalnim grupama za sakupljanje otpada
Takođe radili su sa lokalnim grupama za sakupljanje smeća. Grupa Rubbish Friends (Prijatelji smeća) pronašla je neke zanimljive stvari na ulicama Stratforda. Prijatelji smeća, https://rubbishfriends.org.uk/ se redovno sastaju radi sakupljanja otpada u stambenim oblastima Stratforda, pružaju opremu i savete drugim grupama i preduzećima kako da organizuju sopstvene sakupljače smeća i podržavaju svakoga ko želi da smanji otpad i poboljša životnu sredinu.
Sakupljanje otpada je jeftina, skromna, „zarazna“ društvena aktivnost za sve uzraste i sposobnosti. Podsticanje ove vrste aktivizma je veoma afirmativno, bazira se na volontiranju. A obzirom na smanjene budžete gradova što se najviše odrzilo na komunalne usluge, delotvorno je u održavanju otpada pod kontrolom. To podstiče razgovore o lokalnom području, o reciklaži i o životnoj sredini. Great British Beach Clean (https://www.mcsuk.org/what-you-can-do/join-a-beach-clean/great-british-beach-clean/) analizira vrstu pronađenog smeća, a zatim ga standardizuje na to koliko se stvari nađe na 100 metara plaže.
U 2018. godini u Engleskoj je bilo 215 malih komada plastike ili polistirena i 46 cigareta na svakih 100 metara plaže.
Smeće takođe košta lokalne vlasti 699 miliona funti ili 30 funti po domaćinstvu svake godine. Ova saradnja Prijatelja smeća sa RSC je veoma podsticajna za obe strane jer RSC koristi svoje platforme da istakne problem prisutnog otpada u okruženju i izazove publiku da razmišlja o nusproizvodima masovne potrošnje i lošoj navici da se koristi plastika za jednokratnu upotrebu.
Održivost i kreativnost u dizajnu i kostimografiji
Tu su i vešti zanatski radnici RSC-a sposobni da predmete prenamene u novi dizajn. Drveni podovi iz neke od prethodnih predstava su obloženi vegetacijom, kako bi se stvorio osećaj napuštenog pozorišta, punog starih stvari i krpa. A to publici opet deluje kao da vidi ostatke broda nakon brodoloma. Pozorište omogućava da se stvori svet maštovite priče od elemenata koje dizajner unosi u prostor. Nekoliko metafora može istovremeno da živi zajedno, u jednoj slici – uništeno pozorište, ekološka katastrofa i brodolom.
Najveći izazov je u pozorišni kostim, gde po Zelenoj knjizi održivosti žele da odeća ima život pre i posle predstave. Sjajno je kada kostimografi naprave da stvari izgledaju staro i pokvareno. Kostimi se mogu nabaviti u prodavnici ili u dobrotvornim radnjama, osim kada želite nove stvari – kada želite kostime za likove koji su veoma bogati. Plemići, na primer u ovoj adaptaciji Oluje, su mega bogataši koji zagađuju svet.
Oni krstare Mediteranom na svojim luksuznim jahtama, žaleći se na smeće na njihovim privatnim plažama.
Šekspirov tekst posebno govori, kroz reči Gonzala, koliko je njihova odeća lepa u „svojoj svežini i sjaju“ novostvorenih i kostimograf mora da realizuje tu ideju. Tu su i potrebe za rezervnim kostimima u predstavi. Ako neko ima pantalone koje se pokvase ili pokvare, treba imati duplo da bi bile suve za drugu predstavu ili matine. Dakle, liku može trebati tri ili čak četiri para pantalona da bi obavio predstavu. To otežava nabavku već korišćenih pantalona jer su potrebna četiri ista para. U svakom slučaju, nastoje da izbegnu brzu modu i nabavljaju od etičkih kompanija.
Da bi napravili održivu predstavu Oluja (The Tempest) bilo je neophodno da izbegnu kupovinu novih stvari, da zadrže ugljenični otisak na niskom nivou minimiziranjem isporuka, i prilagod rekvizite za ponovno korišćenje što je više moguće.
Uticaj predstave Oluja na savremenu svest o klimatskim promenama
Predstava Oluja, po delu Williama Shakespeare završila je svoj repertoarski život 4. marta 2023 ali je i tematski i produkcijski definitivno značajna poruka i reakcija na aktuelne klimatske promene ali i ostale izazove kroz koje svi zajedno prolazimo, iako je prošlo više od 400 godina od njenog prvog izvodjenja.
Royal Shakespeare Company neprestano teži da izaziva pažnju javnosti angažovanim predstavama i temama. Ove sezone u fokusu javnosti bila je predstava „Kyoto“ koja se bavi 11. decembrom 1997.godine i maratonskom konferencijom ili bolje reći pregovorima UN o klimi. Pregovori su trajali preko 50 sati a najveću prepreku potpisivanju sporazuma predstavljali su američki naftni lobisti i Don Pearlman. Predstava je interaktivna, deo publike sedi kao da su učesnici konferencije.
