Zeleno preduzetništvo i zelena ekonomija kao put ka održivom razvoju I zelenoj tranziciji
Pojam „zelena tranzicija“ prvi put se eksplicitno pominje u dokumentima kao što su Program razvoja cirkularne ekonomije u Republici Srbiji (2022–2024) kao i u strateškom vodiču “Mapa puta za cirkularnu ekonomiju” iz 2020. Takođe, temelji održivog razvoja postavljeni su u Nacionalnoj strategiji održivog razvoja (2008), a širi okvir formiran je kroz Agendu 2030 (SDG/UN), prikazanu u dobrovoljnim izveštajima za Srbiju (PDF). Pored navedenih dokumenata termin ‚zelena tranzicija‘ je pravno definisan i kroz Zakon o klimatskim promenama („Sl. glasnik RS“, br. 26/2021), dok Strategija razvoja energetike do 2040. (s projekcijom do 2050.) dodatno osvetljava energetsku dimenziju tranzicije u nacionalnim dokumentima.
Zeleno preduzetništvo i zelena ekonomija predstavljaju ključne komponente za održivi razvoj i zaštitu životne sredine. Zelena ekonomija, kao poslovni model, stavlja naglasak na smanjenje negativnog uticaja ljudskih aktivnosti na prirodu, dok zeleno preduzetništvo podstiče preduzetnike da razvijaju inovativne, ekološki odgovorne proizvode i usluge. “To je ekonomija koja doprinosi opštem dobru i društvenoj jednakosti dok istovremeno znatno smanjuje rizike po životnu sredinu i dalje iskorišćavanje prirodnih resursa” (United Nations Environment Programme – UNEP). Oba sektora imaju potencijal da podstaknu ekonomski rast, stvaraju nova radna mesta i doprinesu rešavanju globalnih izazova poput klimatskih promena, zagađenja i gubitka bioraznolikosti. Glavni ciljevi zelene ekonomije uključuju: smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte i zaštitu klime; održivo korišćenje resursa, uključujući vodu, energiju i sirovine; promociju cirkularne ekonomije, koja se fokusira na reciklažu i ponovnu upotrebu materijala; podršku očuvanju bioraznolikosti i zaštitu ekosistema i stvaranje novih radnih mesta u zelenim industrijama i sektorima.
Ovo nije samo ekološki orijentisana oblast delovanja, već je i ekonomski korisna, jer doprinosi povećanju efikasnosti, smanjenju troškova i otvara mogućnosti za inovacije u mnogim industrijama. S obzirom na globalne izazove, evropske i svetske politike usmerene su ka promovisanju zelene ekonomije kroz različite strategije, kao što su Evropski zeleni plan i inicijative poput „The European Green Deal (Evropski zeleni dogovor)“. Zeleno preduzetništvo predstavlja poslovni pristup koji kombinuje ekonomske ciljeve sa ekološkom odgovornošću. Preduzetnici koji se bave zelenim preduzetništvom koriste inovacije i tehnologije za razvoj proizvoda i usluga koji imaju manji uticaj na životnu sredinu, podržavaju cirkularne procese i obezbeđuju održive izvore energije.
Zelena radna mesta definišu se kao poslovi u sektorima koji doprinose očuvanju ili obnavljanju životne sredine, bilo u tradicionalnim industrijama poput poljoprivrede i energetike ili u inovativnim oblastima poput reciklaže, obnovljivih izvora energije i održivog turizma.
Da bi sve ovo imalo smisla u praksi, zelena tranzicija mora biti i društveno pravedna: samo kada svi imaju jednak pristup resursima i mogućnost da učestvuju u odlukama, inovacije postaju pravično sredstvo za održiv razvoj i smanjenje socijalnih nejednakosti.
U tom smislu u Republici Srbiji ovo je veoma izazovan proces.
Ključne oblasti zelenog preduzetništva uključuju razvoj tehnologija za proizvodnju energije iz solarnih, vetrovnih, hidro i drugih obnovljivih izvora i proizvodnju energetski efikasnih uređaja, kao i tehnologije za smanjenje potrošnje energije u industrijama, domaćinstvima i transportu. Takodje, inovacije u oblasti reciklaže, ponovne upotrebe materijala i smanjenja otpada i proizvodnua ekološki prihvatljivih proizvoda, od hrane do tekstila, korišćenjem održivih metoda i materijala. I kao veoma važan segment razvoj i proizvodnja energetski održivih vozila, biciklističkih staza, sistema javnog prevoza sa niskim emisijama CO2.
Zeleni preduzetnici često kombinuju ekonomske ciljeve sa društvenom odgovornošću, a jedan od ključnih aspekata zelenog preduzetništva je socijalna i ekološka vrednost koju proizvodi ili usluge donose zajednici. Zelena tranzicija u Srbiji više nije pitanje budućnosti – ona se dešava sada, pred našim očima. Klimatske promene, energetska kriza i obaveze prema Evropskoj uniji sve snažnije oblikuju pravce razvoja naše zemlje. U tom procesu inovacije igraju ključnu ulogu: one nam nude nove alate da smanjimo zavisnost od fosilnih goriva, da efikasnije koristimo resurse i da izgradimo otpornije zajednice.
Međutim, inovacije nisu uvek bezazlene. Dok energetske zadruge pokazuju kako građani mogu biti nosioci promene, drugi projekti – poput planirane eksploatacije litijuma u dolini Jadra – otvaraju brojna pitanja: da li „zelena“ rešenja mogu biti zaista održiva ako nose ogromne ekološke i društvene rizike?
Pozitivne inovacije u praksi
Pored energetskih zadruga, u Srbiji se razvija i niz drugih inovacija koje pokazuju da tranzicija može biti istovremeno i zelena i pravedna. U Beogradu, Novom Sadu i Nišu sve veći broj građana okuplja se oko urbanih baštovanstava i društvenih vrtova. Na tim mestima se ne proizvodi samo hrana, već i nova vrsta društvene povezanosti, gde se uče veštine održive poljoprivrede, razmenjuju semena i gradi poverenje među ljudima. To su male laboratorije otpornosti – i na klimatske promene i na društvene krize.
Još jedan pozitivan primer dolazi iz sveta startapova i cirkularne ekonomije. Mladi preduzetnici sve češće traže način da otpad postane sirovina. Tekstilni otpad, koji u Srbiji često završava na deponijama, sada se pretvara u termoizolacione ploče za građevinarstvo. Na taj način nastaje dvostruka korist – smanjuje se količina otpada i štedi energija u domaćinstvima. U isto vreme, timovi sa univerziteta i tehnoloških instituta rade na pametnim rešenjima za energetsku efikasnost. Razvijaju se senzori i softveri koji omogućavaju racionalniju potrošnju energije u zgradama, čime se direktno smanjuju troškovi za građane i emisije gasova sa efektom staklene bašte.
Ovi primeri pokazuju da inovacije u Srbiji ne dolaze samo odozgo – kroz velike projekte i državne strategije – već i odozdo, iz lokalnih zajednica, preduzetničkih inicijativa i građanskog aktivizma. Upravo u toj raznolikosti leži potencijal da tranzicija postane inkluzivna i održiva.
Izazovi i senke zelene tranzicije
Ipak, nije svaka inovacija zaista i održiva. Dok jedni eksperimenti otvaraju vrata zelenijoj budućnosti, drugi nas upozoravaju na cenu koju možemo platiti ako zaboravimo na principe zaštite životne sredine i socijalne pravde. Najpoznatiji primer je planirana eksploatacija litijuma u dolini Jadra. Predstavlja se kao strateški projekat, jer litijum stoji u osnovi baterija za električna vozila i obnovljive izvore energije. Međutim, lokalne zajednice i stručnjaci upozoravaju da su ekološki rizici ogromni – od zagađenja zemljišta i voda do trajnog ugrožavanja poljoprivrede i biodiverziteta. Pitanje koje se postavlja glasi: možemo li govoriti o zelenoj tranziciji ako ona uništava prirodu i lokalnu ekonomiju?
Slično je i sa mini-hidroelektranama. Iako se promovišu kao čista energija, mnogi projekti su devastirali rečne tokove, ugrozili staništa i izazvali snažan otpor lokalnih zajednica. Ovaj primer pokazuje da nije dovoljno da rešenje bude „tehnološki zeleno“ – ono mora biti i društveno prihvatljivo. Još jedan izazov krije se u budućnosti: otpad od solarnih panela i baterija. Danas entuzijastično govorimo o širenju solarnih elektrana, ali malo ko se pita šta ćemo raditi sa tonama tehnološkog otpada za 15 ili 20 godina. Srbija još nema razvijen sistem za reciklažu ovih materijala, što otvara novo polje rizika. Ovi primeri podsećaju da inovacije same po sebi nisu ni dobre ni loše – sve zavisi od toga kako ih koristimo i kakve vrednosti u njih ugrađujemo. Zelena tranzicija neće biti uspešna ako se svede samo na tehnologiju, a zanemari prirodu i ljude.
Inovacije u zelenoj tranziciji u Srbiji: između nade i opreza
Zelena tranzicija u Srbiji više nije pitanje budućnosti – ona se dešava sada, pred našim očima. Klimatske promene, energetska kriza i obaveze prema Evropskoj uniji sve snažnije oblikuju pravce razvoja naše zemlje. U tom procesu inovacije igraju ključnu ulogu: one nam nude nove alate da smanjimo zavisnost od fosilnih goriva, da efikasnije koristimo resurse i da izgradimo otpornije zajednice. Jedan od primera dolazi iz Vrbasa, gde je osnovana prva energetska zadruga u Srbiji. Građani su se udružili kako bi zajednički investirali u solarne panele i proizvodili čistu energiju za svoje domaćinstvo i zajednicu. To je mali, ali značajan korak ka modelu u kojem tranzicija nije samo tehnološka, već i društveno pravedna – jer koristi ostaju onima koji u njoj aktivno učestvuju. Međutim, inovacije nisu uvek bezazlene. Dok energetske zadruge pokazuju kako građani mogu biti nosioci promene, drugi projekti – poput planirane eksploatacije litijuma u dolini Jadra – otvaraju brojna pitanja: da li „zelena“ rešenja mogu biti zaista održiva ako nose ogromne ekološke i društvene rizike?
Zeleno preduzetništvo u Vojvodini
Kod nas, u Vojvodini, zelena ekonomija i preduzetništvo sve više dolaze do izražaja, iako se još uvek nalazi u fazi razvoja. Mnoge lokalne inicijative i start-up kompanije prepoznale su potencijal za poslovanje u sektoru održivosti. U Vojvodini, koja je poznata po velikim poljoprivrednim površinama, zelena preduzetnička aktivnost se u velikoj meri fokusira na organsku proizvodnju, agrotehnologije koje koriste ekološki prihvatljive metode, kao i na proizvodnju energije iz biomase. Takođe, industrija reciklaže i ekološki prihvatljivih proizvoda postaju sve popularniji, uz porast svesti o važnosti zaštite životne sredine.
U Novom Sadu, na primer, aktivni su preduzetnici koji se bave proizvodnjom ekoloških pakovanja, organske hrane i održivih materijala, što ima pozitivan uticaj na lokalnu ekonomiju i smanjenje negativnog uticaja na prirodu. Kroz međunarodne projekte i EU fondove, preduzetnici iz Vojvodine mogu da pribave sredstva za razvoj zelenih tehnologija, što otvara mogućnosti za još brži rast ovog sektora. Takođe, postojanje zelene infrastrukture, poput ekoloških zona i preduzetničkih inkubatora koji podržavaju zelene ideje, čini Vojvodinu povoljnim mestom za razvoj zelenog preduzetništva.
Iako postoje brojni potencijali, razvoj zelenog preduzetništva suočava se sa dosta izazova. Mnogi preduzetnici nisu dovoljno informisani o mogućnostima i benefitima zelenog preduzetništva, a i potrošači još uvek nisu u potpunosti spremni da plate više za ekološke proizvode. Neadekvatni su marketinški sadržaji kojima se ove vrste proizvoda nude, ne ukazujući dovoljno na njihov kvalitet I održivost. Iako postoje subvencije i fondovi, pristup kapitalu za zelene projekte je još uvek ograničen, posebno za male i srednje preduzetnike. Dosta su rigidne procedure koje zahtevaju dodatna znanja ali i postojanje finansijskih sredstava kao garancije.
Nedostatak infrastrukture za reciklažu, korišćenje obnovljivih izvora energije i druge zelene tehnologije usporava širenje zelenog preduzetništva, takodje. Zeleno preduzetništvo i zelena ekonomija predstavljaju održiv put za razvoj poslovnog sektora, smanjenje negativnog uticaja na životnu sredinu i stvaranje novih radnih mesta. U Srbiji, i posebno u Vojvodini, postoji rastući potencijal za širenje zelenog preduzetništva kroz inovacije u poljoprivredi, obnovljivim izvorima energije, reciklaži i održivim proizvodima. Međutim, za dalji razvoj potrebno je ojačati edukaciju, obezbediti bolji pristup finansijama i poboljšati infrastrukturne uslove. Zelena ekonomija i preduzetništvo imaju ogroman potencijal za dugoročni rast, koji može doprineti očuvanju životne sredine i boljim ekonomskim perspektivama.
Kao suprotnost brzoj modi, odnosno rešenje kojim ćemo spasti resurse i smanjiti zagadjenje, često se navodi održiva moda. Medjutim, održiva moda nije neki savremeni concept već je prisutna kroz čitavu istoriju odevanja kao civilizacijski concept. Definitivno je da moda kruži, od uticaja tradicionalnog odevanja na nove modne trendove, do toga da se u odredjenim vremenskim periodima ponovo u dizajnu koriste već korišćeni elementi, kako bismo rekli, vraća se moda. Danas je moda obeležena uticajem savremene tehnologije, biotronike i svega što donosni savremeni svet, tako da je deo razrešenja i tu.
Kako se izlazi iz začaranog kruga odolevanja modnim trendovima, konzumerizmu, očuvanju resursa i o njenoj ideji objasnio je mladi preduzetnički par, Isidora Adlešić i Jovan Dobrić iz Novog Sada koji stvaraju u okviru Metafora studija u podzemnom prolazu u centru Novog Sada.
Isidora se bavi pronalaženjem i redizajnom odeće i svih ostalih detalja važnih za modu, Jovan je tehnička i logistička podrška (šivenje, pustovanje i uglavnom zanatski deo posla). To što kroz taj proces stvaraju i plasiraju na tržištu su jedinstveni vintage modni komadi. Kako kažu, njihova izvorna jedinstvenost je u njihovom dizajnu kroz boje i dezene, poreklo i kvalitet samih materijala i kompletnog odevnog predmeta.
Dodatnu jedinstvenost stvara dizajnerka intervencijom koju radi na njima. Pod pojmom vintage garderobe podrazumevamo izuzetno kvalitetne i retke komade. Isidora za svoj rad bira takve primerke iz perioda od ‘70tih do ‘90tih godina prošlog veka, najbliže našem vremenu do primeraka iz 2000 godine. „Medjutim, mnogo više pribegavam intervencijama redizajna i prepravke. Pratim odevni predmet i poruku koju on nosi u svom izvornom obliku i dajem mu novo značenje kroz novi izgled. Idem ka tome da ga osavremenim ali da kroz to sačuvam njegov izraz. Praktično nečemu iz prošlog vremena što bi verovatno završilo na deponiji dajem novi život“, kaže mlada dizajnerka.
Posebno je posvećena izradi “novih” odevnih predmeta, ali opet ne od novih materijala već kompletnom dekonstrukcijom predmeta koje nalazi i ponovnim kreiranjem, sklapanjem. „Kroz čitav proces od kreiranja do finalnog proizvoda, osim možda nekih delova pozamanterije koristim već upotrebljavan materijal. Sve je u upotrebi samo da se izbegne nabavka novih materijala. Jer krajnji cilj i motiv i jeste smanjiti ekološki otisak koji se stvara u tekstilnoj industiji. Tako nastaji novi, jedinstveni odevni predmeti, u malim serijama i svaki je autentičan. Svaki je metafora. To je to. Ideja da prenesenim značenjem kroz odeću pokažem i sopstvenu jedinstvenost ali svakog ko izabere da nosi modele koje dekonstruišem i redizajniram“, objašnjava Isidora.
Zelena gradnja kao povratak prirodi
Zelena gradnja nije ograničena samo na urbane sredine. U Vojvodini, poljoprivredno zemljište i ruralna područja pružaju odlične mogućnosti za implementaciju održivih građevinskih rešenja, posebno kada se govori o državnim subvencijama za obnovljive izvore energije, kao i o primeni energetski efikasnih objekata za stambene i proizvodne svrhe. Jedan od izazova u ruralnim područjima jeste smanjen pristup potrebnim finansijskim sredstvima i tehnologijama za zelenu gradnju. Ipak, određeni poljoprivredni objekti i farme, poput objekata za proizvodnju bioenergije ili preradu biomase, koriste zelene graditeljske tehnike za smanjenje uticaja na okolinu i povećanje energetske efikasnosti. Ali veliki potencijal je i sprega ekoturizma i energetske efikasnosti.
Nedavno se iznedrila jedna zanimljiva ideja čija je realizacija već započela. Porodica Tumbas Aćimović iz Sombora odlučila je da spoji svoju ljubav prema prirodi, stvori uslove deci za posao, a sebi obezbede sigurniju starost. Naime, Svetlana Aćimović Tumbas se obrazovala u oblasti hortikulture ali svoju kreativnost izražava godinama unazad veštinom rukotvorenja, između ostalog, i slikanjem na svili. Suprug je pčelar, stariji sin je gastronom i bavi se ekoturizmom, dok mlađi, džez pevač, je takođe uključen u ovu predivnu porodičnu priču. Najpre su kao zaljubljenici u prirodu i vodu odlučili da kupe plac pored Velikog bačkog kanala.
“S obzirom na to da smo svesni da u starosti, kao zanatlije, nećemo imati visoke penzije i da su kućice od prirodnih materijala zdrave, jeftinije i sami ih, većim delom gradimo – odlučili smo se na taj tip gradnje. U Subotici živi Lehel Horvat, profesor u penziji, koji se bavi tim načinom gradnje već 50 godina. Uspeli smo da ga angažujemo da nam prenese svoje iskustvo. Sin je odlučio da napravimo više takvih kućica, da ih iznajmljuje i da to bude njegov životni poziv, što nas je oduševilo. Tako smo počeli s gradnjom prve od tri planirane kućice”, priča nam Svetlana.
Kao materijal koristili su bagremova stupce za nosače, tanje za kostur i popove za temelj. Bale slame su stavljane između kostura i letvama, koji su povezivani kosturi. Koristili su letve, koje su “zdrave”, i to sa srušenih kuća. Krov je takođe pokriven balama slame. Na pitanje kako je izgledao sam proces gradnje, Svetlana objašnjava da su prvo krojili štukatur trsku, blatisali je, zatim stavljali bale, pa blatisali i njih, zatim su išle letve i vodonepropusna folija i stari biber crep. “Blatisali smo slamu četiri puta. Prvo se utrljava blato, zatim se prave oklagije, slamom i blatom se povezuju letve, zatim se stavlja sitna slama s blatom i na kraju blato, pesak i prosejana konjska balega. I krečenje je završna faza. Pregradni zidovi su stara cigla i letve između kojih se stavlja izlomljena cigla i oklagije slame i blata. Vrata i prozori su od drveta i s troslojnim staklom”, navodi Svetlana.
Naravno da su se pozabavili i okolnim prostorom stvarajući prijatan ambijent, tako da su posadili veliki broj breza, vrba, medenih topola i nižeg rastinja. S obzirom na opredeljenje gospodina Tumbasa, a da u blizini imaju samoniklu bagremovu šumu, postavili su i 50 košnica. Stvarajući pravu samoodrživu oazu podigli su visoke leje za uzgajanje sopstvenog povrća, a imaju nešto i voća. Kombinujući staro i novo i prilagođavajući se ekonomskim kapacitetima, porodica Tumbas Aćimović dobila je zaista jednu predivnu mogućnost stvaranja samoodrživog ekološkog imanja namenjenog turizmu i zaljubljenicima u prirodu.
Pored toga, stariji sin, planira da pomaže mladim ljudima koji se odluče na ovaj tip gradnje, jer je izvodljiv i s manjom količinom finansija a time se podiže i nivo svesti o vrednostima koje su danas zanemarene.
Zelena gradnja u Vojvodini je u fazi razvoja, ali ima veliki potencijal da postane ključna strategija za održivi urbanizam, energetsku efikasnost i očuvanje životne sredine. Postoje značajni pomaci u urbanim sredinama poput Novog Sada, ali izazovi kao što su visoki troškovi i nedostatak stručnjaka još uvek usporavaju implementaciju. Međutim, kako se trendovi u globalnoj industriji zelene gradnje razvijaju, očekuje se da će u budućnosti više projekata biti usmereno ka održivim rešenjima, jeftinijim kao što je navedeni primer, što bi moglo učiniti Vojvodinu liderom u zelenoj gradnji u Srbiji.
Inovacije kao alat za socijalnu inkluziju i pravednu tranziciju
Kilino Stojkov, osnivač Connect Clean Roma Group iz Ade, objasnio je, za ovaj tekst, kako je oformio reciklažnu zadrugu, prvu u ovom delu Evrope, koja se bavi reciklažom kablova na inovativan način. Sada uspešno rade na razdvajanju metala od plastike iz kablova, i tu plastiku dalje recikliraju i usmeravaju u nove proizvode. Metale naravno vraćaju u proizvodnju, posebno usmerenu ka zelenoj tranziciji. Poručio je da svi imamo nešto što je univerzalno i svima važno a to su vazduh, voda, zemljište. Kilino je objasnio da je imajući jasnu viziju prešao veliki put dok je došao do prvih sredstava i započeo posao. Njegova ideja i vizija koju razvija sa timom postala je zanimljiva širom sveta. Projektni proces ima 6 faza, prečeno je da preko 100hilj tona kablova bude spaljeno.
Urbano kompostiranje
Proces kompostiranja nije inovacija već sećanje na davno zaboravljene prakse naših predaka, I nije privilegija samo poljoprivrede ili seoskog stanovništva. U gradu je, još kako, moguće kompostiranje i preporučljivo je njegovo praktikovanje. Najpre, smanjujete količinu organskog otpada koji odlazi na deponiju. Zašto je to važno? Gde god odložili organski otpad on se kompostira. Zapravo, kompostiranje je, objašnjeno jezikom hemijskih procesa, aerobno razlaganje organske materije koje se dešava i bez čovekovog učešća tokom kruženja u prirodi, procesima raspadanja i razlaganja. Kompostiranjem mi samo smanjujemo svoj dug prema prirodi od koje uzimamo svake godine sve više. Kompostiranjem odnosno razlaganjem razvijaju se visoke temperature, i preko 80 stepeni Celzijusa. Na deponiji je to jedan on najčešćih uzroka požara jer se tamo nalaze i različite vrste otpada, čak I veoma zapaljive i opasne materije. Možete kompostirati i ako živite u stanu. Krenite od posude (čak iako imate veći prostor, prosto da biste lakše pratili šta se dešava u početku). Ta posuda je sada vaš komposter u kojem mikroorganizmi razlažu, raspadaju materiju koju mi ubacujemo kombinujući je. Bitno je uočiti razliku između raspadanja, odnosno razlaganja i truljenja. Ako se desi da iz neke potkradene greške vaš materijal počne da truli, onda se može pojaviti i neprijatan miris, odnosno smrad. Kompostiranjem materije se razlažu na sadržaj materija koje inače već imaju i u kombinaciji sa ostalima, dobijaju novu teksturu, sastav i kvalitet.
Zelena tranzicija u Srbiji pokazuje da održivi razvoj nije samo tehnološko ili ekonomsko pitanje, već duboko društveni proces. Od energetskih zadruga u Vojvodini i urbanih bašti u gradovima, preko startapova koji otpad pretvaraju u resurs, do porodičnih priča o zelenoj gradnji i održivoj modi – svi ovi primeri svedoče da promena dolazi iz kreativnosti i solidarnosti ljudi. Međutim, tranzicija će biti uspešna samo ako je pravedna, ako ne ugrožava prirodu i lokalne zajednice, i ako koristi ostaju dostupne svima. Zato je zadatak i izazov pred nama da zelenu ekonomiju gradimo kao zajednički prostor inovacija, odgovornosti i inkluzije. Tek tada će zelena tranzicija postati stvarna šansa za novu, pravedniju i održiviju budućnost Srbije.
